BLISKI SUSRETI ČETVRTE VRSTE (CE-4)





Istraživanje dr Johna E. Macka i hipoteze o NLO-ima


Profesor psihijatrije dr John E. Mack (1929 - 2004.) sa Harvardske medicinske škole zastupao je smer (prema njemu pokret) u psihologiji poznat pod nazivom "transpersonalna psihologija". U tom pristupu psihologiji velika važnost se pridaje tzv. transpersonalnim iskustvima kroz koja osoba transcendira uobičajeno shvatanje o realnosti. Prema teoretičarima tog psihologijskog smera takva iskustva bi bila u osnovi svih duhovnih tradicija. Zastupatelji tog smera ne prave oštru razliku između sveta duha i sveta materije već drže da postoje nivoi realnosti - od grube materijalne stvarnosti preko psiho-mentalne do duhovne, pri čemu svaki idući od tih nivoa uključuje svojstva prethodnog zajedno sa novim osobnostima. 

Dr Macka NLO-i u početku nisu previše zanimali. Bio je odgojen u sekularnom, racionalističkom svetonazoru. Za sebe je rekao da je osoba koju je teško na nešto preobratiti, odnosno uveriti bez čvrstih argumenata. 

Njegovo zanimanje za tu problematiku počelo je 1989. godine, kad je od kolege Keitha Thompsona dobio njegov članak o jungovskoj interpretaciji fenomena NLO. Članak je bio iz knjige o transpersonalnoj psihologiji koju je uredio Stanislaw Grof, a bavila se slučajevima tzv. "spiritualnih kriza". U to vreme Mack je vežbao kod Grofa meditativnu tehniku poznatu kao holotropni rad na disanju. Jedan prijatelj iz te grupe upoznao ga je sa Buddom Hopkinsom, jednim od pionira u istraživanju fenomena otmica. Hopkins je dr Macka uputio u detalje o tim slučajevima. 

Ono što je dr Macka podstaklo na sopstveno istraživanje fenomena otmica bilo je vrlo precizno podudaranje detalja iz izveštaja ljudi koji su ga doživeli. Npr. kad bi jednoj od tih osoba bila prikazana skica bića koje je druga osoba sa sličnim iskustvom navodno videla, ta osoba bi pokazivala strah. Takve i slične reakcije zaintrigirale su dr Macka jer su upućivale da se tim osobama dogodilo nešto zaista  realno, a ne imaginarno. Dr Mack kaže kako je imao osećaj da se tu nešto zaista zbiva, nešto što on ne razume i što se ne uklapa ni u jednu poznatu šemu. Kaže da je jedina stvar koja ga je navela da fenomen uzme ozbiljno to što iskustva tih ljudi nije mogao nigde klinički "smestiti".

Tokom svog desetogodišnjeg istraživanja dr Mack je radio sa više od 200 osoba. U osnovi njegovog rada bilo je nastojanje da ljudima koji su doživeli takva traumatična iskustva pomogne da ih integrišu u svakodnevni život - da se nauče nositi sa njima - i pokušao je iz toga nešto naučiti. Ljudi su mu se javljali telefonski ili putem pisama, a odabir potencijalnih ispitanika bio je strogo selektivan, temeljen na standardnim psiho-testovima. Ispitanici su bili obični, normalni ljudi, mentalno i emocionalno stabilne osobe kod kojih nije bilo znakova psihopatologije ili pokušaja prevare. Što se tiče dobi ispitanika ona se kretala između dečije dobi i dobi od pedesetak godina.

Mackov pristup fenomenu (metodologija)


Dr Mack je koristio hipnotičku relaksaciju u kombinaciji sa intenzivnim fokusiranjem na disanje. Prvo bi ustanovio, putem intervjua tokom najmanje sat i po vremena, da li osoba pokazuje sugestivne indikatore za fenomen otmice. Ponekad bi se ispitanik prisetio čitavog iskustva na početku. Zanimljivo je da su ljudi koji su u nekoj fazi svog života uzimali psihodelike pokazivali tendenciju da se prisete iskustva na takav izravan način, bez primene hipnotičke regresije. Kad je primenjivao standardni postupak hipnoze i relaksacije da bi osobu doveo u promenjeno stanje svesti kako bi se prisetila i oživela iskustvo i kad bi osoba došla do kritične faze iskustva (kad se pojavila neka izražena teskoba), tada bi dr Mack usmerio pažnju osobe na disanje. To bi je vratilo u trans i pomoglo joj da prođe kroz strah ili stres koji je proživela u to vreme. Prema dr Macku, najveći deo sećanja kod ispitanika dozvan je bez nekog posebnog nastojanja oko opuštanja. Dr Mack posebno naglašava da su intenzivne reakcije (afekti), koji se javljaju kod ispitanika kad prolaze kroz kritične faze svog iskustva tokom regresivne seanse, temeljne za razlikovanje tog fenomena od fantazije ili deluzije, te za njegovo dijagnostifikovanje. Neki ispitanici doslovno bi se tresli od straha pri suočavanju sa sećanjem o tome kako su bili paralizovani ili videvši ponovo bića sa velikim glavama i velikim tamnim očima.

Osnovni elementi iskustva otmice prema dr Macku 


1. Osoba se može nalaziti bilo gde (u kući, u autu, na otvorenom) kad ti posetioci dolaze gotovo "ni od kuda". 

2. Osoba može začuti nekakav neobičan zvuk (poput zujanja) ili videti neobičnu svetlost ili NLO u blizini. 

3. Prolazi kroz promenu stanja svesti, ne onesvestivši se. Postoji vremenski period kojeg se ne može kasnije, nakon iskustva, setiti. Biva paralizovana. 

4. Oseća da se bez njene volje premešta pomoću nekakvog neobičnog energetskog snopa kroz zid ili prozorsko staklo (ako se nalazila u zatvorenom prostoru), kroz šatorsko krilo i slične fizičke prepreke. Pri tom prolaženju kroz fizičku prepreku oseća intenzivnu vibraciju u telu, na, kako obično kaže, staničnom ili molekularnom nivou. Prva reakcija na to iskustvo kojeg se priseti tokom seanse jeste da je to što joj se događalo nemoguće jer se ne uklapa ni u jedan od poznatih prirodnih zakona. Pre ili kasnije ugleda jedno ili više malih neobičnih čovekolikih bića sa velikim glavama i velikim tamnim očima (popularno nazvanih Grejsi ili Sivi).  

5. Taj prenos završava u nekakvom zatvorenom prostoru, u unutrašnjosti nekakvog vozila koje bi, u nekim slučajevima, videla spolja kad mu se približava. Zidovi tog "broda" su zaobljeni, a u njemu se nalaze druga takva bića, među kojima se jedno ističe kao voditelj. Ponekad bi se tu nalazila veća bića potpuno nalik ljudima za koja se čini da su pridružena spomenutim malim humanoidima. 

6. Osoba biva podvrgnuta nekoj vrsti medicinskih postupaka koji mogu biti vrlo uznemirujući i čak bolni. Bića vrše detaljan pregled osobe, a najneobičnije je to što joj prisilno uzimaju uzorke naslednog materijala - spermu, odnosno jajašca. Ponekad se spominje iskustvo ugrađivanja implantata.

7. Iskustvo završava povratkom otetog, obično na mesto na kojem se nalazio pre otmice. Događaju se slučajevi da je osoba vraćena na neko udaljenije mesto, tako da osim osećaja nedostajućeg vremena ima i osećaj neobjašnjivog prostornog pomaka.

8. Takvo iskustvo može se ponoviti više puta i uključivati dodatne elemente. Jedan od elemenata iskustva je telepatska komunikacija sa tim bićima.

Kulturološka pozadina otpora prema istraživanju bliskih
susreta i važnost svedočenja

Većina naučnika koji su potencijalno zainteresovani za predmet NLO/CE ustručava se otvoreno baviti tim predmetom zbog službenog prezirnog stava prema njemu od strane konvencionalnih naučnih autoriteta, kao i zbog straha da ih ne bi povezivali sa ufo-kultovima, ili pak ne žele dovoditi u pitanje svoju reputaciju, karijeru i finansijsku potporu svojih (konvencionalnih) istraživanja. To se posebno može reći za astronome (u kontekstu opažanja NLO-a), sa časnim izuzecima poput renomiranog astrofizičara Petera Sturrocka sa Stanforda, koji je pokrenuo prvu ozbiljnu naučnu reviziju zaključaka Condonovog izveštaja (Condon Report iz 1969. godine). Međutim, postoje i dublji razlozi. Tokom približno 2 veka postojala je i preovladavala škola mišljenja koja je težila da isključi ideju da zemaljske pojave, događaji na našoj planeti, mogu imati uzroke koji nisu sa ovoga sveta ili su vanzemaljski. U nauci kakva se razvijala tokom ta 2 veka bili su isključeni entiteti, agensi i bića čije postojanje (i verovanje u njihovo postojanje) je bilo sastavni deo antičkih svetonazora odnosno paradigmi. Te entitete nazivali su "bogovima" i drugim imenima.

Autori iz udruženja COMETA, koji su 1999. godine u Francuskoj objavili svoju studiju o predmetu NLO/CE, smatraju da je u osnovi zaziranja konvencionalne nauke od tog predmeta gledište da bi uvođenje nepoznatih inteligencija, entiteta u oblicima drukčijh od tradicionalnih bilo kontraproduktivno i neuskladivo sa svetonazorom koji je u osnovi te i takve nauke. Društvene elite zapadnjačkih društava promiču ideju da je čovek gospodar planete Zemlje i neposrednog svemirskog prostora oko nje, te da je najbolji proizvod evolucije (ili kreacije) u ovome delu Galaksije, ako ne i u čitavom poznatom nam svemiru, i da sam ostaje kontrolor vlastite sudbine. U najekstremnijem obliku takvog svetonazora ne samo da nema mesta za više oblike inteligencije, već niti za božansko, Boga kao najvišu inteligenciju. Zastupatelji takvog svetonazora ispraznili su svemir od inteligentnog života sa izuzetkom čoveka. Razni američki filozofi, prvenstveno Michael Zimmerman, označili su takav koncept izrazom "antropocentrični humanizam" ili "antropocentrični racionalizam". Priznati da postoje inteligencije koje su nam superiorne i koje mogu uticati na zbivanja na Zemlji, na naše poslove, a da mi tu ništa ne možemo, mnogima, a posebno onima koji su trenutno u poziciji moći i ugleda, zastrašujuće je i neprihvatljivo, jer bi priznajući to uzrokovali kolaps antropocentrične paradigme koja je u osnovi sadašnjih struktura moći i svetskog poretka koji se na njima temelji. Štaviše, u nekim disciplinama, poput fizike, autoriteti bi bili suočeni sa naukom koja je mnogo moćnija od naše. Naši sopstveni sadašnji koncepti doslovno bi se činili infantilnim, što bi imalo posledice na naučne elite i koncenzus-realnost.

Dr Mack je posebno isticao važnost prihvatanja svedočanstava ljudi koji su doživeli bliske susrete i druge fenomene. Ta iskustva smatrao je vrlo važnim za proširenje naše paradigme o realnosti. Iz tih iskustava možemo mnogo naučiti i iz njih se pojavljuje nova kosmologija za koju su dr Mack i njegovi saradnici koristili izraz "transpersonalna kosmologija", koja nije ograničena samo na bavljenje fizičkim svetom, odnosno pojavama dostupnima sadašnjoj naučnoj metodologiji. U tom kontekstu posebno se osvrće na njegov susret sa vatikanskim sveštenikom i ufologom Msgr. Corradom Balduccijem, 1999. godine, na ufološkoj konferenciji u San Marinu, i na njegovo predavanje, koje je održao tom prilikom o predmetu NLO-a., Dr Mack kaže da mu je Msgr. Balducci pomogao da shvati duboke moralne aspekte "Svedočenja". Svedočenje, kako je msgr. Balducci istaknuo, omogućava osnovu za svakodnevni život, a odbacivanjem svedočenja autentičnih svedoka javljaju se strašne posledice štetne po društveni i religijski život.



























Нема коментара:

Постави коментар